Није се добро сјећати својих српских предака, свог дједе са Солунског фронта, ујака у униформи краљевске војске. Све то могле би бити илустрације твог ,,непријатељства“ према Новој Црној Гори, која нема сјећања осим оног које је прописано по идеолошко-селективном кључу, а то се никако не може наћи у свим тим томосима неокомунизма
Тешко је у Црној Гори све разумјети иако ништа није нелогично. И оно што је најболније – све је стварно иако конрадикторно, не само историјски, просто културолошки.
Живот у негацији сопственог ,,ја“ је на извјестан начин и социјално суицидан, о томе је на свој начин некада писао покојни др Баковић говорећи о ,,депресивном оптимизму Црногораца“, чега се данашња Црна Гора највише боји скоро болесно, штавише сасвим извјесно – хронично патолошки: Страх од себе је оно сто држи Црну Гору у сталном унутрашњем немиру, подјелама и сукобима са временом.
Можда би исправније било рећи да је садашња црногорска власт изабрала сасвим спонтано, не знајући за њу, филозофију избјегавања, чији је творац Прајс одавно већ и у родној Британији свакако заборављен.
Дакле будућност Црне Горе, по сценарију садашњег главног режисера у њој, је избјегавање свега што није службено, у противном то би могло да буде и кажњиво на један или други, или који већ, начин.
Катекизам ,,новоцрногорства“ који није нико званично увео, иако се сви по космолошком разлогу усмјеравају на понашање у његовом духу, почива најмање на ових следећих пет закона избјегавања (наравно, уколико уопште желите рачунати на неки социјални успјех, минимално опстајање или толерантност власти).
Први је закон избјегавања сјећања.
По том закону добро је заборавити све што не доказује да је ново латинично црногорство аутентично. Ћирилица је доказ да нијесте довољно заборавили и да је пропуштање њене употребе један од приоритета актуелног ,,државног пројекта“.
Други закон је избјегавање својих.
Није се добро сјећати својих српских предака, свог дједе са Солунског фронта, ујака у униформи краљевске војске. Све то могле би бити илустрације твог ,,непријатељства“ према Новој Црној Гори, која нема сјећања осим оног које је прописано по идеолошко-селективном кључу, а то се никако не може наћи у свим тим томосима неокомунизма.
Трећи закон је избјегавање вјере.
Цркве су допуштене ако служе власти (држави), не само Богу, у противном бивају сумњиве, надзиране и оптужене. То јест само једна – православна СПЦ. Њен проблем је што свједочи да је рођена прије власти и државе и што има сједиште изван Црне Горе (као да такво сједиште нема и католичка црква), зато њену имовину треба одузети, а свештенике без папира осудити на ,,избјегавање Црне Горе“.
Четврти закон је избјегавање српства.
Бити Србин у Црној Гори није само ствар људских слобода, права у одбрани индентитета, индивидуалног и породичног достојанства, то је истовремено политички атак на ,,право црногорство“, то је служење страним интересима, ,,колонијализму велике Србије“ и опасност по државу.
По овоме је Црна Гора можда једина земља која нескривено међу својим грађанима тражи непријатеље (не разлике које би требало уважити) и то међу онима који се осјећају Србима, а нијесу бирачи владајућих партија.
Пети је закон више политички, то је закон о избјегавању опозиције.
Опозиција, посебно православна, је не само против Власти, већ и ,,против државе (упркос безброј пута доказаном постреферендуском прихватању Црне Горе као сопствене државе), чиме идеолошки творци овог прописа сами признају онако Лујевски: Држава, то смо ми! (или Он… или Њих неколико).
Најкраће, ових неколико важећих, а ненаписаних закона објашњавају како је у Црној Гори данас тешко бити слободан и здрав. Једини начин да то будеш по овим законима је да се и сам ,,разболиш“ и будеш један од оних асимптоматских лојалиста, који све види – али о свему радије ћути.
Аутор: Теодосије
Извор: ИН4С
